Изложба MOSAIC IMAGE разматра поетске сличности и различитости, међусобне утицаје између мозаика као технике монументалног сликарства и штафелајне слике, односно осталих сликарских техника. Такође се успостављају паралеле између мозаика, рељефа и скулптуре. Разматрање ових релација је логично уследило након дугогодишњег бављења различитим сликарским и вајарским техникама. Тачније, сваки од два аутора је градећи сопствени ликовни свет прешао границе датог медија и упловио у неки други.
Тако се Иван Павић веома рано бави скулптуром у свом уметничком опусу. Када касније ствара у мозаику он вешто спаја своја вајарска и сликарска знања и представља нам се тродимензионалним, колористичким, мозаичким објектима. То се посебно запажа у циклусу радова „Алтернативни портрети“ који је инспирисан примитивном уметношћу. Сам аутор наводи: „Тада сам направио један број скулптура (објеката) од правих животињских лобања, које сам осликавао акрилним бојама. Пре неколико година сам у један рељефни мозаик убацио половину јагњеће лобање. Уследило је прављење једног мозаика у три димензије од целе лобање, слично објектима који су малопре описани.“ Уметнички опус овог аутора може се сагледати кроз циклусе радова: „Алтернативни портрети“, „Фрагменти пејзажа“, “Плави пламен празнине“ и „Царство небеса“.
О свом уласку у свет мозаика Оливера Гаврић Павић каже: „Моја прва искуства у мозаику била су пластична, рељефна. Осећала сам мозаик као скулптуру, можда због коцкастог облика камена. Ми, студенти са Академије ликовних уметности у Београду користили смо цементни малтер у такозваној директној методи извођења мозаика. Овакав начин рада нам је омогућио велику слободу и одмах видљиве резултате рада. Тако су моји мозаици из 90-тих, рађени директном методом били експресивни, груби, са природним каменом неправилног облика… У то време инспирисала сам се поезијом Федерика Гарсије Лорке, његовом „Поемом дел Канте Хондо“ а такође и радовима румунског вајара Константина Бранкушија.“ Уметнички опус ове ауторке може се сагледати кроз тематске целине: анималистички мотиви, апстракција инспирисана космосом и фигуративно сликарство обједињено циклусима „Лествице и слатки лимунови“ и “Калемегдансе приче”. Посебно овај новији циклус радова, “Калемегдансе приче”, пружа велику могућност тематског и поетског прожимања два медија, мозаика и штафелајне слике.
Изложба се састоји од тридесетак експоната: мозаика, слика и објеката и 11 принтова. Дела која су одабрана за изложбу речито говоре о значају ауторске идеје која се суштински не мења већ се управо допуњује изражавањем у различитим медијима. О томе говоре и сами аутори анализирајући сопствени уметнички опус на предавањима која су одржана у Атини, Бечу и Газиантепу у оквиру Међународних конгреса мозаичара. Делови ових предавања са фотографијама приказани су на изложби у форми плаката.
Предавање са фотопројекцијом “Преглед историје савременог мозаика у Србији” одржаће се на отварању изложбе у циљу промоције књиге “ Мозаик у Србији 1950-2015”, која је изашла из штампе уз помоћ Министарства културе и информисања. Прошле године, књига је допуњена новом, електронском публикацијом „Савремени мозаик у Србији“.
Предавање садржи концизан историјски преглед савременог мозаика у Србији од “златног доба” Титове Југославије- унутрашње декорације зграде СИВ-а у Београду и сличних пројеката широм Србије до данас. Посебан акценат је стављен на ауторе са којима започиње савремени мозаик у Србији, као што су Мило Милуновић, Бошко Петровић, Маринко Бензон, рана дела Младена Србиновића, Божа Продановић, Лазар Возаревић, Славе Дуковски, Петар Омчикус и његова организација међународног сусрета мозаичара у Вела Луци, све до професора уметничких академија који су утемељили ову сликарску дисциплину кроз школски систем као Стојадин Петковић, Влада Тодоровић, Бранко Миљуш и Ђура Радловић. Сакупљено је преко 100 фотографија, а у уводном делу изнете су основне информације о античком мозаичком наслеђу.
Аутори:
ОЛИВЕРА ГАВРИЋ ПАВИЋ
Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку сликарства 1990. и и магистрирала на истом факултету 1992. Упоредо, дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, на одсеку новинарства 1988. Излагала на 44 самосталне и на преко 200 групних изложби у земљи и иностранству. Извела 16 мозаичких композиција на сакралним објектима. Највеће композиције се налазе на Калемегдану, код капеле св. Петке и на фасади цркве у Сремчици. Организовала је и осмислила вше ауторских, групних изложби мозаика. После прве овакве изложбе са још троје колега оснива Уметничку групу Аметист. (2001-2014)
Објавила је преко 200 наслова, ликовних критика, у стучним часописима, дневној и периодичној штампи. На предлог историчарке уметности, Катарине Амброзић постаје члан AICA (International Association of Art Critics) 1999. Одржала бројна предавања о мозаику, од којих један део у иностранству. Уз помоћ министарства за културу и информисања Србије објавила је књигу Мозаик у Србији 1950-2015 у издању УЛУПУДС-а. У 2020. издала је електронско издање књиге Савремени мозаик у Србији.
ИВАН ПАВИЋ
Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку сликарства 1984. Магистарске студије сликарства завршио на истом факултету 1986. Специјализацију на Ecole National Superrieure des Beaux Arts у Паризу стекао 1989.
Излагао на 42 самосталне и на преко 200 групних изложби у земљи и иностранству. Заступљен је у збиркама Музеја града Београда, Српске академије наука и уметности, Народних музеја у Београду, Зајечару, Врању, Требињу и у многим приватним збиркама у земљи и иностранству. Више његових радова искоришћено је у илустровању корица и унутрашњих страна књига. Као интегрални део романа Милорада Павића Последња љубав у Цариграду насликао је предлошке карата за шпил Византијски тарот.
Члан је УЛУС-а, ICOM –а, AIMC –а (2008 – 2014). Активно је излагао на изложбама Уметничке групе Аметист. Запослен у Народном музеју у Београду као шеф Оделења за конзервацију и рестаурацију. Поред сликарства и конзервације бави се писањем хаикуа, хаибуна и кратких прича. Збирку приповедака Вампировић и друге приче објавио је 2017.
