Личност и дело Уроша Предића сада су, чини нам се, веома познати, не само на основу изучавања и рецепције дела, писања и посматрања, заинтересованих погледа или обичног уживања у његовој уметности, већ и на основу његове анализе сопственог дела и живота. Дневник, аутобиографија (I део 1921, наставак 1946), уметникови записи и забелешке, скиценблокови и писма, представљају значајну документарну грађу и основ за синоптички поглед и комплекснију оцену уметниковог стваралаштва.
Орловатско детињство и школовања у Црепаји и Панчеву, током шездесетих и седамдесетих година XIX века, остају до краја белег који ће Предић носити у себи као извор и одраз интимних потреба ван стега класичног образовања на Ликовној академији у Бечу (1876–1880), очекивања друштва или диктата сопствене рационалне природе.
Постављање на место асистента професора Кристијана Грипенкерла у Одељењу за антику 1883. представљало је рани успех у професионалној каријери. На овом положају остаје до 1885. године. У том својству Предић је осликао фриз у сенатској сали Горњег дома Аустријског парламента античким, историјским и митолошким композицијама. Примањем за редовног члана Српске краљевске академије 1920. озваничиће се његов положај националног корифеја.
Опус Уроша Предића обележиће бројност насликаних портрета (више од хиљаду, од тога само два аутопoртрета; на почетку Студија старца из 1878. у класи проф. Карла Вурцингера, и уље Набурена девојчица за које је добио Гундлову награду исте године), дела религиозне тематике – мноштва појединачних, углавном славских, икона и иконостаса (Стари Бечеј, Перлез, Сремски Карловци, Гргетег, Рума, Орловат..) нешто мање жанр-сцена (пр. Деца под дудом, Девојка на студенцу), дидактично-морализаторских композиција (пр. Весела браћа жалосна им мајка) и историјских композиција (пр. Херцеговачки бегунци, Косовка девојка), док се пејзаж јављао као изузетак и интимна преокупација (први пејзажи настали још 1874, потом 1880. Кутина крај Орловата; касније Панорама Београда 1917). Посебно место у целини Предићевог стваралаштва заузимају алегоријске композиције Визија у облацима (прва верзија 1878, друга 1887) – oдјек политичке стварности и „сан о социјалној револуцији“, и дело Патријарх Лукијан моли се за српски народ, намењено српском павиљону на изложби у Риму 1911. Насликао је и, само један, акт – женски акт Жена са велом 1917. године.
Када је у питању део опуса настао у, и посвећен, Панчеву, или везан за Панчево, хронолошки на првом месту је збирка цртежа из нацртне геометрије (1874 – 1876) завештаних панчевачкој Гимназији „Урош Предић”, насталих за време уметниковог школовања у истој установи. Поред мноштва портрета по поруџбини од наручилаца из готово свих друштвених слојева, чије је сликање започео баш у Панчеву 1885, истиче се и збирка портрета у власништву Српске православне црквене општине. Његов најпознатији рад, имајући у виду и физичку импозантност, јесте рад на иконостасу Преображенске цркве, реализован у периоду 1907/8 – 1911. године. Пословично се помиње цртица у историји панчевачке карикатуре о Предићевој серији карикатуралних цртежа куглаша, посетилаца баште „Фортуна“ др Светислава Касапиновића, урађених у предаху осликавања иконостаса. У Народном музеју Панчево чува се тридесет дела овог аутора из различитих периода уметниковог живота, па је у њима, осим различитих тема и техника, донекле могуће сагледати и истрајност и стабилност у његовом опусу, али и повремена одступања, одмеренија стилска превирања и слободније изражавање.
Често је истицана савесност, марљивост, занатска перфекција, вештина, јасноћа композиције и вредност Предићевог цртежа, његов интелектуализам, али и суздржаност и строго придржавање академским канонима (касноназаренска схватања одражена на религиозну уметност, класицистичко-бидермајерска концепција у сликању портрета), немогућност да се пређе праг инвенције у ликовном смислу (боја, несигурност у постизању тонских прелаза, одсуство ликовних експеримената и стилских тражења) и темпераментније реализује дело, мада му се не може прићи констатацијом да је увек био ван линија савремености (одлике модерног натурализма, пр. Сироче на мајчином гробу, 1888; употреба фотографије у процесу студија за композиције).
Поред многобројних колективних и самосталних изложби, изложба „Портрети Уроша Предића у Панчеву“ у Градском музеју (сада Народни музеј Панчево) 1950. године означиће крај једне дуготрајне и плодне каријере, а присуство Уроша Предића представљаће управо чин самоисторизације дела и личности који је аутор покренуо писањем о себи, а овим и симболично означио.
Димитрије Јованов, кустос историчар уметности
