Апотека на степеницама

Ово репрезентативно здање из XVIII века једно је од ретких у нашој земљи, ако не и једино, које је опстало више од два века, а да му није промењен ни првобитни изглед, ни намена. Истина, ту се од 1971. више не производе и не продају лекови и други фармацеутски производи, али се зато као музејски експонати чувају бројни раритетни предмети, лабораторијски прибор, стара документација и оригинални намештај, који су ту остали као заоставштина свих седморо власника апотеке.

У првом делу се налази аутентични продајни простор, тзв. официна, са масивним мобилијаром из 19. века, старом металном касом и апотекарском вагом. У официни уз бројне апотекарске посуде може се видети оригинална амбалажа лековитих препарата, козметичких производа, чајева, медицинских вина, патената и свега што се могло купити у некадашњим апотекама. У другом сегменту су приказани различити производи ове апотеке, који су се у највећој мери ручно правили од биљних сировина. Затим следе лабораторија и апотекарска радна соба, из које се даље пење на полутаван, који је коришћен за сушење биља и припрему биљних сировина. Ту су се справљали најразличитији лекови, козметички препарати, медицинска вина и еликсири, као и тада веома популарни бркомази. А оно по чему је ова вршачка апотека, која се звала „Код спаситеља“, била позната и ван граница тадашње Аустроугарске Војводине је козметичка линија за жене „Доктор Филипон“, коју је правио претпоследњи власник Бела Кихлер. Специфично је то што су Вршчани још у XIX веку имали неку врсту бренда, који  су свуда рекламирали. Такође, давали су и могућност поруџбине поузећем, о чему нам сведоче сачуване дописнице, које су биле исписане на српском, немачком и мађарском језику. Док нису постали угледни чланови друштва, први апотекари су, као просветитељи, имали тежак задатак да увере становништво у све предности потпуно другачијег начина лечења од оног на који су навикли. Јер, требало је пијавице и разне бајалице заменити таблетама и сирупима, које су недељама предано и темељно правили у својим добро опремљеним лабораторијама. Зато је њихов рад био строго контролисан, на основу првог закона о здравству, који је донела Марија Терезија, а морали су да воде и посебне књиге опојних дрога и отрова. Апотекари су били веома образовани људи, а Вршчани су школе најпре изучавали у Бечу, Будимпешти и Прагу. Отуд су у свом раду користили старе мерне јединице по бечком систему, које су се разликовале од оних које су користили грађани .У колекцији изложен јединствен сет металних тегова у облику зарубљене пирамиде, са тим мерама, који датира још из XVIII века. Из тог периода су и старе ваге, бројне апотекарске посуде, као и справа за ручно прављење лекова.

Посебан део изложбе посвећен је последњем власнику апотеке Александру Јовановићу, иначе брату по оцу познатог српског сликара, Вршчанина Паје Јовановића. Он је заједно са својим синовима Душаном и Светиславом ту радио од 1929. до 1949. године, када је власт откупила цео објекат. Душан је, иначе, касније постао први доктор фармацеутских наука при ВМА у Београду (1956), док је Светислав такође службовао у војној фармацији и као начелник лабораторије за производњу хируршког конца више пута био одликован.

Едукован као археолог, али свестран, Милекер је одмах по оснивању Градског музеја, 1882. године, почео да размишља и о другим одељењима. Природњачка збирка је формирана на самом почетку XX века. Према сачуваним подацима види се да је интензивно сакупљана између 1906. и 1910. године. Милекер прихвата сугестије својих саветника из Темишвара и Будимпеште и окупља око себе најбоље природњаке тога дела Европе: Јенеа Берначког, Алфреда Берначког обојица ботаничари, Рудолфа Милекера палеонтолога и познатог вулканолога ( син Феликса Милекера), Дионизија Линциу орнитолог.

Први предмети, односно фосилизирани комади палеофлоре и палеофауне депоновани су у Музеј крајем XIX века. Највећи део збирке  потиче из румунског дела Јужног Баната (тадашње Аустроугарске у чијем је саставу била и Војводина): Алмашких планина, Банатског рудног горја и обале Дунава, мањи део збирке потиче са локације из српског дела јужног Баната (Јабланка, Куштиљ, Бела Црква, Дубовац и Вршац). Атрактивни комади чине нижи животињски облици пужева-амонита, шкољки и отисци палеоботанике чија старост досеже до Карбона ( 359 милиона година). Палеонтолошки материјал састоји се од већег броја мамутових костију (две целе доње вилице).

Орнитолошка збирка као најкомплетнија и истовремена најважнија збирка броји 175 препарираних примерака, изванредно очуваних, односно 107 врста птица. Стара је безмало читав век и сада служи као компаративни материјал. Резултат упоређења са савременим подацима показује слику орнитофауне овог подручја, а настала је утицајем човека на природу средину (мелиорационим захватима, хемијским третирањем пољопривредног земљишта, исушивање мочвара и сл). На збирци су радили одлични препаратори и познаваоци птица: Антон Швебл, Петер Кешл, Ђула Фишер. Збирку је водио Дионизије Линција, тадашњи професор у Темишвару, а касније шеф орнитолошког одељења Темишварског музеја Баната. Вршачка и Темишварска орнитолошка збирка могу се посматрати као једна целина, јер су настале у истом периоду, велики делом су са истог подручја, систематизоване од истог руководиоца и истих препаратора, већи део најрепрезентативнијих примерака птица одлазио је у Темишвар. На подручју Беле Цркве (интерна зона Вршачког музеја) радили су К. Линхарт и А. Литахорски, такође добри познаваоци птица. Једино је познато да су као сарадници Будимпештанског музеја били обавезни да шаљу одређен број препарираних птица. У збирци се налазе ретки примерци птица које се више не могу срести на овом подручју: суп белоглави, сури стрвинар, орао белорепан, крсташ, сури орао, осичар, степски соко, урасла сова, буљина, велика дропља и многе друге.

Колекција сисара је знатно мања али са репрезентативним примерцима. Представљају типичну фауну Јужног Баната. У европским размерама мало је познато да на таком малом подручју живе две повеће популације вука. Обе локације су познате по својим специфичностима (Вршачке планине и Делиблатска пешчара). Збирка је заступљена са више десетина примерака, односно 11 врста (вук, дивља мачка, твор, куна златица, јазавац, слепо куче и др).

 

Адреса

Стевана Немање бб, 26300 Вршац
Телефон: +831 13 831 899

ВАЖНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ЗА ПОСЕТИОЦЕ

Радно време:
Уторак – Петак  10.00 – 16.00 часова
Субота – Недеља 10.00 – 17.00 часова

ЦЕНА УЛАЗНИЦЕ

ПОЈЕДИНАЧНЕ ПОСЕТЕ:

Одрасли – 250 дин.
Студенти (унуверзитета у Србији), ученици средњих школа, пензионери – 200 динара

ГРУПНЕ ПОСЕТЕ: 200 дин по посетиоцу.
Обилазак једног објекта 200 динара, обилазак два објекта 400 динара, обилазак три објекта 600 динара.

ПРАВО НА БЕСПЛАТАН УЛАЗАК У МУЗЕЈ

Чланови Музејског друштва Србије, чланови ICOM-а, новинари (уз легитимацију), колеге из других музеја, особе са посебним потребама, особе са инвалидитетом и пратилац, деца до 15 година старости, уз пратњу одрасле особе.