Predstavljajući Vladimira Pešića kao kolekcionara i učesnika reprezentativnog Salona antikviteta što se redovno priređuje u Moskvi, u stvari pišući u Večernjim novostima, od 21. aprila 2021, o njegovom trećem po redu i veoma zapaženom učešću na toj smotri, stalni dopisnik pomenutog lista Branko Vlahović, očito vrstan poznavalac Pešićeve zbirke slika i antikviteta, zaključuje da su isprepletane sudbine Srba i Rusa učinile ove, inače, bliske narode još bližim. Ako sada emotivno i intimno istaknem da ove retke ne biste čitali da me u zlo i preteško vreme nemačke okupacije na Cetinju nije iz šapa preteške bolesti bukvalno oteo i potom, uz svesrdnu ličnu pomoć u hrani i lekovima, spasio komšija, doktor, pedijatar, ruski emigrant i nadasve čovekoljubac Vladimir Petrovič Gerasimovič, rođen u Kijevu 1875. a preminuo kao „pravi oslonac i uzdanica majkama bolesne dece na Cetinju“ 1962, to bi bila tek još jedna zanemarljivo mala i beznačajna potvrda Vlahovićevog zaključka.
Suštinski važna, verujem najvažnija istorijska zbivanja koja potvrđuju istinsku isprepletanost dva bratska i jednakoverna slovenska naroda, Rusa i Srba, odigrala su se neposredno posle Prvog svetskog rata. Njihova zla sudbina (Srba koji su kao pobedonosci iz Velikog rata izašli teško osakaćeni, bez trećine i više biološki potentnih muževa koji su svoje živote položili na oltar otadžbine, i Rusa mnogo postradalih u bratoubilačkom građanskom sukobu „crvenih“ i „belih“ tokom zlosrećne Oktobarske revolucije, koja se završila progonom stotina hiljada najboljih ruskih muževa, u naponu bioloških i stvaralačkih snaga) uslovila je da jedan ne preterano veliki ali za postradale Srbe kapitalno važan deo izbeglih Rusa, više desetina hiljada školovanih oficira, naučnika, pedagoga, lekara, inženjera, neimara, umetnika svih profila i tako redom, stigne do opustošene ali više nego zahvalne nove države južnih Slovena, utemeljene na pregolemim srpskim žrtvama. Njihov radni učinak je bio presudno važan za dobro funkcionisanje svih bitnih institucija, od kojih su mnoge bile upravo njihovo delo, novostvorene države zajednica.
Zbog toga svaki pokušaj, ma i najmanji, odnosno svako nastojanje, ma kakvo bilo, da se već istorijskim zbivanjima izgrađena bliskost Rusa i Srba u životnoj praksi učvrsti i ojača, zaslužuje našu punu pažnju i podršku. U tom pogledu nastojanja Vladimira Pešića kao kolekcionara ruskih antikviteta i, pre svega, dela ruskih likovnih umetnika koji su više ili manje, duže ili kraće, boravili i stvarali na prostorima od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Dubrovnika, a posebno u Srbiji i sa Srbima, više su nego plodonosna, svrsishodna i svake hvale vredna. Tako bi ovu izložbu slika, probranih dela ruskih umetnika koji su životom i stvaralaštvom vezani za ove prostore, posebno za Banat, a kojom se sada Pešić predstavlja u Vršcu, gradu svojih predaka i što je važnije, sa obližnjom Belom Crkvom, veoma značajnim centrom okupljanja ruske emigrantske elite, posebno vojne i vojnih kadetskih škola, trebalo zdušno pohvaliti i svakojako podržati.
Dakle, Vladimir Pešić je vođen neizmernom ljubavlju preuzeo ili, kako se to u narodu kaže „o svom ruhu i kruhu“, počeo da vrši ulogu jedne specijalizovane muzejsko-galerijske ustanove. Vremenom, u skladu sa uloženim trudom, prikupljanjem nužnih podataka, sticanjem znanja, upoznavanjem naučne i arhivske građe, ispitivanjem stanja na terenu, posebno na tržištu umetninama i antikvitetima, naravno i prema sopstvenim materijalnim mogućnostima, bez ičije pomoći sa strane, počeli su da se naziru oblici jedne po svim odlikama značajne i osobene umetničke zbirke. Upravo ova izložba u Vršcu na najbolji način svedoči o prirodi i ostvarenim dometima te zbirke – preko dela slikara kakvi su, u prvom redu Nikolaj Dmitrijevič Kuznjecov, Ipolit Danilovič Majkovski i Stepan Fjodorovič Kolesnikov, zatim sa po jednim radom Petar Petrovič Sokolov, Nikolaj Vasiljevič Haritonov i Konstantin Konstantinovič Kuznjecov, vanserijski strip crtač, kao i plodni Aleksandar Ivanovič Lažečnikov, Vladimir Pavlovič Zelinski i Nikolaj Krivošejn, neskriveni obožavalac i sledbenik popularnog peredvižnika Ivana Ivanoviča Šiškina.
Pored navedenih slikara čija dela predstavljaju zasad jezgro vrednosti zbirke Vladimira Pešića u Srbiji, izloženo je i nekoliko primeraka ruskih serijskih ikona nastalih odreda tokom XIX veka, kao i jedan po porodičnoj liniji nasleđen Portret Branka Maksimovića, rad izuzetno darovitog mladog slikara Igora Vasiljeva. Upravo uključivanjem ovog dela nastalog 1950. u zbirku, kojom se sada predstavlja, Pešić je nagovestio svoje, logično, prirodom stvari određeno, buduće kolekcionarsko usmerenje prema generaciji mladih ruskih umetnika, kćerki i sinova prvog talasa ruskih emigranata, kakvi su, osim Igora, bili još Marklen Mosijenko, Olja Ivanjicki i najznačajniji među njima Leonid Šejka. U svakom slučaju, ono što radi Vladimir Pešić dobar je putokaz našoj državi, odnosno njenim institucijama zaštite kulturno-umetničkog nasleđa.
Izložba će biti otvorena od 22.1. 2022-27.2. 2022.
