Представљајући Владимира Пешића као колекционара и учесника репрезентативног Салона антиквитета што се редовно приређује у Москви, у ствари пишући у Вечерњим новостима, од 21. априла 2021, о његовом трећем по реду и веома запаженом учешћу на тој смотри, стални дописник поменутог листа Бранко Влаховић, очито врстан познавалац Пешићеве збирке слика и антиквитета, закључује да су испреплетане судбине Срба и Руса учиниле ове, иначе, блиске народе још ближим. Ако сада емотивно и интимно истакнем да ове ретке не бисте читали да ме у зло и претешко време немачке окупације на Цетињу није из шапа претешке болести буквално отео и потом, уз свесрдну личну помоћ у храни и лековима, спасио комшија, доктор, педијатар, руски емигрант и надасве човекољубац Владимир Петрович Герасимович, рођен у Кијеву 1875. а преминуо као „прави ослонац и узданица мајкама болесне деце на Цетињу“ 1962, то би била тек још једна занемарљиво мала и безначајна потврда Влаховићевог закључка.
Суштински важна, верујем најважнија историјска збивања која потврђују истинску испреплетаност два братска и једнаковерна словенска народа, Руса и Срба, одиграла су се непосредно после Првог светског рата. Њихова зла судбина (Срба који су као победоносци из Великог рата изашли тешко осакаћени, без трећине и више биолошки потентних мужева који су своје животе положили на олтар отаџбине, и Руса много пострадалих у братоубилачком грађанском сукобу „црвених“ и „белих“ током злосрећне Октобарске револуције, која се завршила прогоном стотина хиљада најбољих руских мужева, у напону биолошких и стваралачких снага) условила је да један не претерано велики али за пострадале Србе капитално важан део избеглих Руса, више десетина хиљада школованих официра, научника, педагога, лекара, инжењера, неимара, уметника свих профила и тако редом, стигне до опустошене али више него захвалне нове државе јужних Словена, утемељене на преголемим српским жртвама. Њихов радни учинак је био пресудно важан за добро функционисање свих битних институција, од којих су многе биле управо њихово дело, новостворене државе заједница.
Због тога сваки покушај, ма и најмањи, односно свако настојање, ма какво било, да се већ историјским збивањима изграђена блискост Руса и Срба у животној пракси учврсти и ојача, заслужује нашу пуну пажњу и подршку. У том погледу настојања Владимира Пешића као колекционара руских антиквитета и, пре свега, дела руских ликовних уметника који су више или мање, дуже или краће, боравили и стварали на просторима од Триглава до Ђевђелије и од Суботице до Дубровника, а посебно у Србији и са Србима, више су него плодоносна, сврсисходна и сваке хвале вредна. Тако би ову изложбу слика, пробраних дела руских уметника који су животом и стваралаштвом везани за ове просторе, посебно за Банат, а којом се сада Пешић представља у Вршцу, граду својих предака и што је важније, са оближњом Белом Црквом, веома значајним центром окупљања руске емигрантске елите, посебно војне и војних кадетских школа, требало здушно похвалити и свакојако подржати.
Дакле, Владимир Пешић је вођен неизмерном љубављу преузео или, како се то у народу каже „о свом руху и круху“, почео да врши улогу једне специјализоване музејско-галеријске установе. Временом, у складу са уложеним трудом, прикупљањем нужних података, стицањем знања, упознавањем научне и архивске грађе, испитивањем стања на терену, посебно на тржишту уметнинама и антиквитетима, наравно и према сопственим материјалним могућностима, без ичије помоћи са стране, почели су да се назиру облици једне по свим одликама значајне и особене уметничке збирке. Управо ова изложба у Вршцу на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке – преко дела сликара какви су, у првом реду Николај Дмитријевич Кузњецов, Иполит Данилович Мајковски и Степан Фјодорович Колесников, затим са по једним радом Петар Петрович Соколов, Николај Васиљевич Харитонов и Константин Константинович Кузњецов, вансеријски стрип цртач, као и плодни Александар Иванович Лажечников, Владимир Павлович Зелински и Николај Кривошејн, нескривени обожавалац и следбеник популарног передвижника Ивана Ивановича Шишкина.
Поред наведених сликара чија дела представљају засад језгро вредности збирке Владимира Пешића у Србији, изложено је и неколико примерака руских серијских икона насталих одреда током XIX века, као и један по породичној линији наслеђен Портрет Бранка Максимовића, рад изузетно даровитог младог сликара Игора Васиљева. Управо укључивањем овог дела насталог 1950. у збирку, којом се сада представља, Пешић је наговестио своје, логично, природом ствари одређено, будуће колекционарско усмерење према генерацији младих руских уметника, кћерки и синова првог таласа руских емиграната, какви су, осим Игора, били још Марклен Мосијенко, Оља Ивањицки и најзначајнији међу њима Леонид Шејка. У сваком случају, оно што ради Владимир Пешић добар је путоказ нашој држави, односно њеним институцијама заштите културно-уметничког наслеђа.
Изложба ће бити отворена од 22.1. 2022-27.2. 2022.
